Dnevnik druge zime

U 22.40 idealan trenutak da radim nešto što inače retko kada radim. Uzeo sam iglu, konac, makaze, lastiš, i rešio sam da porubim trenerku. Radio sam sve onako kako sam mislio da je najbolje. Porubio sam trenerku. Probao je, obukao, prošetao po sobi, i video da ništa ne valja. I to nije bilo strašno, pošto o tome ništa i ne znam. Pa sam sve to ponovio. To je dobro kod tih stvari koje ne umeš da radiš, a radiš ih, i onda ti nije teško da ih ponavljaš, dok ne budeš zadovoljan. I uspelo mi je, iz drugog puta, ličilo je na nešto, i bio sam zadovoljan.

Samo u emociji nema ničeg modernog, nema tu mode. Tu nikada ništa nije u novo, nikada ništa nije zastarelo. Tu je sve kako jeste. Zato je sve drugo golo govno. Prvo je nastala emocija, pa onda reč, tako je, otprilike, rekao Selin, a taj je zbog toga i nadrljao. Samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ništa moderno. Sa stilom. „Slušanje je stil“. Muzika i reči.

I vidim jednog krupnog muškarca, srednjih godina, izbrazdanog lica, sa cigaretom u veoma krupnim šakama, kako sedi na stepeniku ispred jedne prodavnice, i čeka. Te ogromne šake, primete se odmah. Obučen je u radničko odelo. Sigurno ide negde da obavi neki težak posao, siguran sam u to. I siguran sam da je siromašan taj čovek, siguran sam. A krupan, jak muškarac, i siguran sam da je sposoban da mnogo uradi, da ponese mnogo, da iskopa, da istovari. A siromašan je. To je to prokletstvo. Nevino i čisto, ali prokleto.

izletelo bi joj to, zaboravila bi se i izletela bi joj vedrina,
nasmešenost, nevinost na licu, lepa zbunjenost.

Ljudi, kakav je tip onaj Marko Aurelije: „Nauči se da radiš i ono što ne daje nikakvu nadu za uspeh.“ Pa taj je stvarno neverovatan. I još kad ga čitaš noću, pred spavanje, u 23.50. Pa zato su i noći uzbudljive, zbog tih tipova. Oni su to i radili zbog nas. Sve te stvari.

ujeta ždere, to je taj prostakluk, a baš kao i u toj užasnoj zavisnosti od informacija, da čuješ što pre, da vidiš što pre, šta to onaj radi, te „vesti iz minuta u minut“ koje žderu ljude, devedeset posto toga zaboraviš za jedan dan, a sto posto živiš u tome, e to je prostački život, informacije, politika, moda, horoskopi, estrada, vodovod i kanalizacija... To je prostakluk.

Samo u emociji nema ničeg modernog, nema tu mode. Tu nikada ništa nije u novo, nikada ništa nije zastarelo. Tu je sve kako jeste. Zato je sve drugo golo govno. Prvo je nastala emocija, pa onda reč, tako je, otprilike, rekao Selin, a taj je zbog toga i nadrljao. Samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ništa moderno. Sa stilom.

Teške noći su biber života. Začin bez kojeg možeš da pojedeš čorbu, ali i začin koji ide u čorbu. I zato su teške noći biber života.

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje.

Koliko je samo lakše kad znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Nema ničeg i nema nikog. Koliko je samo lakše kad ipak ideš u 15.20. Koliko samo toga tek ima, a što nisam ni znao. I tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome.