Portret umetnika u mladosti

Kako su sitna ta zrnca! I koliko tih sićušnih zrnaca treba da bi se napunila majušna pregršt koju dete dohvati u igri.

Teolozi smatraju da je to bio greh gordosti, grešna misao začeta u trenutku: non serviam, neću da služim. Taj trenutak bio je njegova propast.

Bedni grešnik pruža ruke ka onima koji su mu bili dragi u ovozemaljskom svetu, ka onima čijoj se jednostavnoj pobožnosti možda podsmevao, ka onima koji su ga savetovali i pokušavali da ga izvedu na pravi put, dobrom bratu, sestri koja ga voli, majci i ocu koji su ga tako predano voleli. Ali prekasno je: pravedni se okreću od nesrećnih prokletih duša koje se sada pojavljuju pred očima sviju u svom gnusnom i zlom obliku. O, vi licemeri, o, vi okrečeni grobovi, o, vi koji pokazujete svetu blago nasmešeno lice dok je duša u vama gadna baruština greha, šta će biti s vama tog strašnog dana?

Vreme jeste, vreme bejaše, ali vremena više neće biti.

Šta koristi čoveku ako dobije ceo svet a izgubi dušu besmrtnu? Ah, draga moja deco, verujte mi, nema ničeg u ovom nesrećnom svetu što može nadoknaditi takav gubitak.

Neki ponos, neki strah sprečavali su ga da uveče uputi Bogu makar i jednu jedinu molitvu, iako je znao da je u božjoj moći da mu oduzme život dok spava i da mu dušu zavitla u pakao pre no što bi se mogao pomoliti za milost. Gordost na sopstveni greh, strah od Boga bez ljubavi prema Njemu govorili su mu da je njegov prestup previše užasan da bi se mogao potpuno ili delimično otkupiti neiskrenim klanjanjem Svevidećem i Sveznajućem.

Haos u kome je utrnuo njegov žar bio je hladno ravnodušno saznanje o sebi.

Pri svome prvom divljem grehu on je osetio kako je talas životne snage grunuo iz njega i plašio se da mu telo i duša ne klonu od te razuzdanosti. Umesto toga, taj životni talas izneo ga je na svojim grudima iz samog njega i, povlačeći se, opet ga vratio: i nijedan deo tela ni duše nije klonuo, već je među njima uspostavljen neki mračni mir.

Hteo je da zgreši s nekim od svoje vrste, da prisili neko drugo biće da zgreši s njim, i da s njim likuje u grehu.

Starao se da stiša žestoke žudnje svog srca, pored kojih je sve drugo bilo sporedno i strano. Malo se brinuo što je zapao u smrtni greh, što mu je život postao tkivo od pravdanja i obmana. Pored te divlje želje u sebi da ostvari nastranosti o kojima je snevao, ništa mu nije bilo sveto. Cinično je postupao prema sramnim pojedinostima svojih tajnih razuzdanosti kojima bi se naslađivao skrnaveći strpljivo svaku sliku koja bi privukla njegov pogled. Danju i noću kretao se među izopačenim slikama spoljnog sveta. Lik koji bi mu se danju činio čedan i nevin, noću bi mu prilazio kroz vijugavi mrak sna; lice joj preobraženo pohotljivim lukavstvom, oči se sjakte od životinjske naslade. Mučilo bi ga samo jutro kad bi se nejasno sećao mračne raskalašne razuzdanosti i kad bi osećao bol i poniženje zbog prestupa.