Talasi

Za trenutak smo u mašti ugledali potpuno ljudsko biće kakvo nismo uspeli da postanemo, ali koje u isti mah nismo mogli da zaboravimo. Videli smo sve ono što smo mogli biti; sve ono što smo propustili, pa smo za trenutak i pozavideli jedni drugima, kao što deca sa zavišću posmatraju kako im se smanjuje parče kolača, jedino parče onog jedinog kolača.“

Suđeno mi je da budem slomljena. Suđeno mi je da mi se čitavog života podsmevaju ljudi. Suđeno mi je da budem bacana ovamo-onamo kao pluta po nemirnom moru, između ovih ljudi i žena sa licima punim grimasa i sa lažljivim jezicima. Svaki put kad se vrata otvore bivam odbačena daleko kao traka alge. Ja sam pena što belinom spira i ispunjava najdalje pukotine stena. Ali ja sam i devojka, baš ova ovde u sobi.“

Stvari koje one dižu su teške. One kažu ’da’, one kažu ’ne’; dok sam ja nestalna i promenljiva, za sekund me ljudi prozru. Ako njih sretne sluškinja, pogleda ih i ne nasmeje im se. Ali meni se smeje. One znaju šta treba reći kada im se neko obrati. Smeju se od srca; ljute se od srca; dok ja prvo moram da vidim šta rade drugi da bih i ja to isto učinila.“

Bernard kaže da se od svega može praviti priča. Ja sam priča. Luis je priča

Ljudi postaju tajanstveni za nas kada nas napuste. Kada nas njih dvoje napuste, u stanju

strane na drugu od žestine uzbuđenja. Zamišljam kako me ti bezimeni, čedni ljudi posmatraju iza žbunja. Poskočim uvis da izazovem njihovo divljenje. Noću, dok ležim u krevetu, zadivim ih da se zabezeknu. Često umirem probodena strelama da bih im izmamila suzu. Ako bi oni rekli, ili bih ja to pročitala sa etiketa na njihovim koferima, da su prošlogodišnji odmor proveli u Skarborou, čitav se grad oboji zlatno, sav pločnik osvetli. Zato mrzim ogledala, koja mi pokazuju moje pravo lice. Kad sam sama, često propadam u ništa. Krišom moram da gurkam nogom da ne bih pala sa ivice sveta u ništa. Moram da raspalim rukom u neka tvrda vrata da bih se vratila u svoje telo.“

To iza Suzaninih leđa“, reče Roda, „u ogledalu, to je moje lice. Skupiću se iza nje da ga sakrijem, jer sam odsutna. Ja nemam lica. Drugi ljudi imaju lice; Suzan i Džini imaju lica; one su prisutne. Njihov je svet stvaran svet. Stvari koje one dižu su teške. One kažu ’da’, one kažu ’ne’; dok sam ja nestalna i promenljiva, za sekund me ljudi prozru. Ako njih sretne sluškinja, pogleda ih i ne nasmeje im se. Ali meni se smeje. One znaju šta treba reći kada im se neko obrati. Smeju se od srca; ljute se od srca; dok ja prvo moram da vidim šta rade drugi da bih i ja to isto učinila.“

Kakve tričarije… kakva zbrka; čas se neko rodi, čas neko umre; smenjuju se sočnost i slast, napor i bol, dok ja večito jurim bez cilja.

Ovo je istinskija smrt od smrti prijatelja, od smrti mladosti. Ja sam samo telo u berbernici zamotano u beli čaršav koje zauzima onoliko mesta kolika mu je zapremina.“

Jer jednog sam se dana nagnuo preko kapije što vodi u polje i ritam se prekinuo u meni; umukle su dečje pesmice, sve detinjarije, besmislice i poezija. U mojoj se svesti raščistio jedan prostor. Mogao sam da vidim kroz gusto lišće navike. Naslonivši se na kapiju zažalio sam što u životu ima toliko krša i loma, toliko nesavršenstava i toliko rastanaka jer čovek nije u stanju da ode na drugi kraj Londona da bi se video sa prijateljem; toliko se isprečuju sitne obaveze; niti može da sedne u brod i otplovi u Indiju da vidi golog urođenika kako harpunom lovi ribu u plavoj vodi. Rekao sam već, moj je život bio nesavršen kao nedovršena rečenica. Bilo mi je nemoguće, meni koji primim cigaretu od svakog bednika u vozu, da sačuvam koherentnost – onaj smisao za smenjivanje generacija, za žene što nose amfore do Nila, za slavuja što peva uprkos osvajanjima i migracijama. Suviše je veliki bio taj poduhvat, rekao sam i kako onda mogu da i dalje, bez prestanka dižem nogu do sledećeg stepenika?