Zabluda svetog Sebastijana

Niko od ovih ljudi ne shvata da nije dovoljno – iako je neophodno – pročitati sve živo na ovom svetu, već i da je to u koje svrhe čitamo i služimo se time od presudne važnosti.

niko još nije razumeo jezik kojim pričaju deca koja su jezik učila u ratu.

Opet mi je sreda upala u utorak. Moja tajna se nazire, nepodnošljiva je. Nikoga nisam mogao razuveriti da u meni odavno već ne postoje moje nekadašnje srdžbe, nepočinstva, funjarenja, i uzaludna borbena nastojanja za pravdom, toliko da je svaki moj pokušaj da tuđa sećanja na svoje mladalačke pravdoljubive ishitrenosti preinačim, svakoga ko je imao bilo kakvu svesti o meni, bilo kakvo mišljenje i sećanje, utvrđivao u njegovom ubeđenju da je stvar oko mene posve jasna – mutan i sumnjiv lik obezglavljenog petla mu se iznova i iznova ukazivao pred očima. Petla koji je, takav, odnekle zapevao. Jer laži o sebi su laži, čak i onda kada iskreno priznajemo svoje greške, ali i laži o drugima su laži, čak i kada zaista prepoznamo tuđu neiskrenost. I što sam bolje video u njihovim očima tu podozrivost koja je bivala poreklom iz njihovog ustreptalog i ranjenog srca što je ličilo na bezbroj puta zasečen panj, to sam dublje, nepoklebljivije i iskrenije postajao samo onaj lik što ga je ta opšta njihova sumnjičavost slikala po meni oduvek i neprestano. Osvetu za svoje naivne zanose da je uvek moguće početi nešto iznova, ma koliko da nas različita sećanja na zajedničku prošlost na sličan način upozoravala da će se nesporazumi ponoviti kao usud iskrenih odnosa, činio sam ili tako što sam zaista postajao onaj mutan i podao lik na kog je sila nepoverenja u novi susret upozoravala mog starog prijatelja, ili tako što sam sebe, svesno, izlagao riziku da se nepoverljivac osveti meni za svoju negdašnju izneverenost, nakon čega bih imao opravdanu nadu da nam je taj revanšizam s njegove strane otvorio mogućnost za novu epizodu u našim životima. Neprestano sam se menjao, istraživao, slutio neke nove dane i susrete, i repovi tih mojih pobuda i poriva za večitom preobrazbom stizali su me, često baš onda kada bih uveliko zaboravljao na svoje prošle epizode i kada bih ronio negde drugde, zauvek tražeći novo, drugačije i još nedoživljeno, zauvek prvo i pravo iskustvo.