Francisko Azevedo

Jeste, zaista se trudimo da razumemo samo ono što je loše. Ono što je dobro jednostavno proživimo, bez velikih tajni. Ako smo zdravi, ako sklopimo dobar posao, ako nam je dete dobro, mislimo da tako mora da bude i gotovo. Pitamo se zašto tek onda kad nam nešto smeta ili nas čini nesrećnima – onda pitanjima nema kraja. Za ono što nas raduje nema pitanja, samo pozitivnih usklika – život ide dalje, a mi to i ne primećujemo. U sreći, sve ima smisla. Univerzum postaje lak i jednostavan, kao neki fantastičan mađioničarski trik.

U osamdeset osmoj godini smem da buncam koliko god hoću. Bunilo mozak dopušta. Čak ga i ohrabruje. Zabavno je Gospodu Bogu. Plodna mašta, fantastični realizam: vrline starca i deteta. Lepo je biti prastaro dete, ponovo učiti i izmišljati priče i s lakoćom ih zaboravljati, hraniti snove, ne pamtiti nikoga ni po dobru ni po zlu, ne zadržavati se ni na čemu što traje više od jednog dana.

Ako je deda isto što i otac sa šećerom, unuk je sin s proteinima, vitaminima i mineralima. Jedan zagrljaj unuka na 24 sata može savršeno da zameni svaki lek.