Stevo Grabovac

Pa šta sad? Da ne probam ništa? To kažeš?

– Ne, nisam to rekao, kažem samo da ne treba imati prevelika očekivanja. Svak gleda svoje dupe, ljudi su u principu sebične svinje. Velika očekivanja slijede velika razočarenja.

– Koji si ti jebeni pesimista

Pa možemo. Ne. MORAMO. Moramo se potruditi da nekako odemo odavde. Kontaš? I tu ne treba biti neke dileme. Moramo. Sve što je u našoj moći. Ovdje nema života i nikad ga neće biti. Šta, da sutra završimo u nekom rovu i pucamo na neke budale koje su isto tako kao i mi bile nesposobne da odu odavde? Jel to?

Čini mi se, ako naćulim uši, moći ću da čujem cerek malih krilatih gologuzana koji lete gore iznad nas. Sudbina ima svoje nevidljive tokove i uvijek vješto poentira. Voli tako da radi. Učini to na način na koji se najmanje nadaš. Pomislim samo koliko je naočigled slučajnih događaja, usputnih razgovora, nepovezanih sitnica trebalo da se desi tokom ovih deset godina da bismo nas dvoje sada sjedili ovako jedno pored drugog. To bi bila jedna nevjerovatna geometrija, računica čija bi se logika sasvim gubila, neuhvatljiv algoritam. Šta je to, uopšte, ovaj susret između nas?