Decaci Pavlove ulice

Срели су се овде, пред овом тужном кућом. Једнога је довело срце, другога савест.

Бока згужва у џеп папирић и још последњи пут стегну каишем већ спаковане књиге. Био је један сат. Електрични часовник поче брујати и сада је већ и господин професор знао да је часу крај. Угасио је Бунзенову лампу, одредио лекцију и вратио се у природописни кабинет, међу збирке, одакле су, чим се отворе врата, извиривале испуњене животиње и птице које су се кочопериле на полицама, са својим глупим стакленим очима, и где је, у једном углу, тихо али достојанствено, стајала тајна свих тајни, фантом фантома, један пожутео човечји костур.

И разред је за трен ока изашао из дворане. У великом степеништу са стубовима настаде дивља трка коју би само висока појава понеког професора међу гомилом бучне деце успорила у хитању. Тада би тркачи ублажили јурњаву, за један трен би настао мир, али чим би професор на првом завијутку ишчезао, поново би почела трка спуштања низа степенице.

На капију је просто куљала војска деце. Половина десно, половина лево. И професори би ишли међу њима, а тада би слетали мали шешири. И сви би ишли уморно, гладно, блиставо сунчаном улицом. У глави би им била лака несвестица, која је тек полако ишчезавала гледањем многих веселих и занимљивих ствари што их пружа улица. Као да су били мало ослобођено робље, посртали су од многог сунца и многог ваздуха, лутали су кроз овај бучни, свежи, ужурбани град, који за њих није био ништа друго до замршена мешавина кола, трамваја, улица, дућана, збрка кроз коју је требало пронаћи пут кући.

Челе се у потаји, под једном суседном капијом, погађао око беле халве. Наиме, човек што продаје белу халву безочно је подигао цене. Као што је познато, бела халва на целом свету стаје једну крајцару2. То треба разумети тако да човек што продаје халву узме секирицу, па колико одсече једним ударцем од великог комада беле, лешником ишаране масе, то стаје једну крајцару. Пошто под капијом све стаје једну крајцару, она је, дакле, јединица. Једну крајцару стају на танку гранчицу натакнуте три шљиве, три смокве, три половине ораха, све то замочено у течан шећер. Једну крајцару стаје велико парче ратлука, а исто толико и кромпир-шећер. Једну крајцару чак стаје и такозвани ђачки оброк, који је пакован у кесице, и једна је од најукуснијих мешавина. Има ту лешника, сувог грожђа, малаге, парчића бомбона, уличног ђубрета, рошчића, бадема и мува. За једну крајцару ђачки оброк обухвата врло много плодова индустрије, биљног и животињског царства.

Челе се погађао, што је значило да је човек који продаје белу халву подигао цене. Познаваоци трговачких закона добро знају да се цене дижу и онда када је пазар скопчан с опасношћу. Тако су, на пример, скупи они азијски чајеви које каравани морају да преносе кроз пределе пуне разбојника. Ту опасност морамо да платимо ми људи западне Европе. А човек што је продао белу халву неоспорно је имао трговачког духа, јер су га, сиротог, хтели да отерају из близине школе. Знао је он врло добро, ако баш хоће да га отерају, онда ће га и отерати, и да се не може довољно љубазно осмехивати на професоре који онуда пролазе а да они у њему не виде непријатеља омладине.

– Деца сав свој новац троше код оног Италијана – говорили су. А Италијан је осећао да његова трговина крај гимназије неће бити дуговечна. Подигао је, дакле, цене. Када већ мора да иде, нека бар заради нешто. To је и рекао Челеу:

– Пре је све било једну крајцару. Одсад је све две крајцаре.

И док је с тешком муком изговарао ове речи, дивље је млатарао по ваздуху секирицом. Гереб шану Челеу:

– Баци шешир међу шећерлеме.

Ако се добро владаш и ако се истакнеш, у мају још можеш постати официр. Засад ћеш још остати редов.