A slabi trpe ono što moraju

Kada je nastupio, Niksonov šok je doveo do toga da su Amerikanci, za razliku od Atinjana, nastavili da uživaju u spoljašnjem sjaju svoje neosporne hegemonije – bar do 2008. To je bila suština koju je Džon Konali predložio svom predsedniku: sredimo ih pre no što oni srede nas! Evropa i Japan su posledično dobili svoje bez milosti20, ali isto tako i pobornici političkog projekta Nju dila, koji su gurnuli u stranu Kejnsove predloge iz 1944. Štaviše, posle 1965. pobornici Nju dila i njihovi naslednici izgubili su kod kuće svaku bitku koju su vodili protiv preporođenih republikanaca. Njihovi potpuni neuspesi da ožive duh Nju dila, čak i za vreme vladavine demokratskih predsednika koji su, vrlo verovatno, želeli da ga povrate u život (kao na primer Džimi Karter, Bil Klinton i Barak Obama), zasigurno mogu da se isprate unazad sve do odbacivanja Kejnsovog predloga 1944.21

Recikliranje dok traju dobra vremena
Kejnsov predlog je bio internacionalistički i multilateralan do srži. Uzimao je u obzir istorijske činjenice (kao npr. slom Volstrita 1929) i bio teoretski potkovan stavom koji je bio očigledan svakom osim većini profesionalnih ekonomista: da se globalni kapitalizam suštinski razlikuje od usamljeničke ekonomije Robinzona Krusoa.

To je značilo da je zatvorena, autarkična (što će reći samodovoljna) ekonomija, kao što je bila književna ekonomija Robinzona Krusoa ili moguće ekonomija Severne Koreje danas, možda siromašna, usamljena i nedemokratska, ali je u najmanju ruku oslobođena problema prouzrokovanih drugim ekonomijama, spoljnim deficitima i viškovima.22 Nasuprot njoj, sve moderne ekonomije imaju veze s drugima i mogu realno da očekuju da će te veze, gotovo sve redom, biti asimetrične. Pomenimo samo Grčku u odnosu na Nemačku, Arizonu u odnosu na susednu Kaliforniju, severnu Englesku i Vels u odnosu na širu regiju Londona ili čak Sjedinjene Države u odnosu na Kinu – sve sami disbalansi s impresivnom izdržljivošću. Ukratko, disbalansi u ekonomiji jesu pravilo, nikako izuzetak.

Ove reči su mi odzvanjale u glavi u proleće 2015. dok sam se suočavao s grčkim poveriocima i njihovom neumoljivom namerom da slome našu vladu. U Kejnsovoj glavi, dok je bio u Breton Vudsu, uveren sam, sigurno su odzvanjale iste ove reči. Pitam se, međutim, da li je bio u iskušenju, kao što sam bio ja, da se obrati svojim protivnicima verzijom citata žitelja ostrva iz Melskog dijaloga, koji su u želji da se spasu pokušali da apeluju na Atinjane ukazujući im na njihov sopstveni interes:

„Dakle s naše tačke gledišta (pošto nas primoravate da zasnujemo svoje argumente na ličnom interesu, a ne na onom što je ispravno) bilo bi korisno da ne uništite princip koji postoji za opšte dobro – naime, da onima koji se nađu u kandžama nesreće treba da bude… dozvoljeno da napreduju i izvan granica koje određuje precizni proračun analogije njihove moći. Jer to je princip koji se na vas ne odnosi ništa manje, s obzirom na to da će vaš pad pratiti najstrašnija osveta koju će posmatrati čitav svet.“18

U slučaju arogantnih Atinjana, ove reči su sigurno odzvanjale u njihovim glavama mnogo godina kasnije kad su se njihovi smrtni neprijatelji Spartanci penjali na zidine Atine u nameri da je razore. Posle Velikog rata, Kejns je primenio logiku sličnu argumentima žitelja Mele da bi upozorio pobednički savez da su osvetoljubivi uslovi koji su nametnuti Nemačkoj u Versaju bili bumerang koji će im se vratiti i pogoditi temelje njihovih sopstvenih interesa19 – što se naravno i desilo kada je posle Versajskog sporazuma u Nemačkoj izazvana ekonomska kriza koja je dovela na vlast Adolfa Hitlera. Možda reči Meljana takođe odražavaju kako su se pobornici Nju dila, nastavljajući svoj program, osećali sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada je sistem Breton Vuds, koji je Vajt progurao na štetu Kejnsovog predloga zasnovanog na ispravnijem rasuđivanju, počeo da se vidi jasnije. Ali tada je već bilo previše kasno da se bilo šta učini. Breton Vuds je bio na izmaku svojih snaga, a Niksonov šok je naprosto pokazao nemilosrdnu efikasnost kojom su se američki zvaničnici obračunavali s novim neprijatnim situacijama, na dijametralno suprotan način u odnosu na njihove evropske kolege, koji se uvek tvrdoglavo drže promašenih projekata sve dok ne budu primorani da ih napuste.

Kejns je sve bio isplanirao mnogo pre nego što je kročio na američko tlo. Poneo je poput britve oštru percepciju tokova globalnog kapitalizma, jedinstveno poimanje ekonomskih sila koje su proizvele Veliku depresiju, sjajan plan da se iznova skroje globalne finansije i, na kraju mada nikako manje važno, poetsko vladanje rečima i spisateljski dar za naraciju.16 Jedina osoba koja mu je na konferenciji u Breton Vudsu mogla osporiti slavu kojom bi ovenčao stavljanje sopstvenog pečata na novi globalni sistem bio je njegov američki đak Hari Dekster Vajt. I Vajt je upravo to i učinio.

Kejnsov predlog je bio prepun intelektualne nadmoći; Vajt je kipeo od moći koju mu je davalo američko ekonomsko i vojno preimućstvo. Kejns je podržavao globalni sistem koji bi mogao stabilizovati kapitalizam za neverovatno dug period; Vajtov zadatak je bio da se izbori za sistem koji bi bio u skladu s novootkrivenom snagom Sjedinjenih Država i koji bi bio održiv samo dotle dok bi Amerika bila dominantna povlašćena nacija. Bilo je zasigurno neizbežno da se njih dvojica suprotstave jedan drugom i da Vajt nadjača, čak i ako bi Kejns uspeo da ubedi svog protivnika u sve svoje teorijske postavke.

Tako je i bilo, pa se u julu 1944, dok je iskrcavanje u Normandiji bilo još sveže u pozadini događaja, dok su trupe saveznika napredovale kako u Evropi tako i na Pacifiku i dok je ostatak sveta postajao američki dužnik, Kejns vratio u London kao poraženi čovek, odbijajući da na bilo koji način prokomentariše kako ugovor, koji je na kraju nametnula američka strana, tako i sopstveni predlog, koji je Vajt bacio u đubre u Hotelu Maunt Vašington. Ubrzo nakon toga Kejns je uložio svu svoju preostalu energiju u još jedne iscrpljujuće pregovore s pobornicima Nju dila iz Vašingtona, na konferenciji u Savani, u državi Džordžija, ovog puta u pokušaju da ih ubedi da reprogramiraju džinovske britanske ratne zajmove. To nije dobro prošlo. Tokom pregovora, koje je Kejns opisao kao „paklene“, doživeo je prvi srčani udar. Ubrzo po povratku u Englesku, još jedan srčani udar okončao je njegov život u šezdeset i drugoj godini.

Odgovor stanovnika ostrva Mela
Četrdeset godina kasnije, 1988, dok sam pregledao Kejnsove tekstove i knjige na Kings koledžu u Kembridžu, primetio sam jednu kopiju starogrčkog originala Tukididovog Peloponeskog rata. Izvukao sam je i brzo prelistao. I ugledao ga podvučenog olovkom, čuveni deo u kome su moćni atinski generali objasnili bespomoćnim Meljanima zašto se „prava“ odnose samo na one koji su „jednaki po moći“ i zašto su oni upravo zato nameravali da s njima učine šta im je volja. I to zato što „moćni zapravo čine ono za šta im se pruža prilika, a slabi trpe ono što moraju“.17