Hajduk iz Beograda

– Хајдемо у селендру – отпевушила је мама Вера, више као за себе, а мање као одговор на Кузманов почетак предавања. – Хај’мо цурице, хај’мо дјечаци, студенти, ђаци, милицајци…

– Кхм-кхм – узимао је залет Кузман, али Вера није ризиковала:

– И ником није љепше нег’ је нам, само да је ’вако сваки дан!

– Немој ти мени ’Бијело дугме’, знаш! – најзад је попустио Кузман. – Пре свега они певају Хајдемо у планине. И какве то везе има са селом?

– Ојдада ојда, ојдада ојда-да – довршила је Вера.

– У реду, Вера, твоја је последња – насмејао се Кузман. – Али овога пута мораш да признаш да сам у праву. Пара за море нема, ја се враћам за два дана на посао, а и теби истиче годишњи одмор. За Глигорија је најбољи опоравак да се склони из овог лудог града.

– Ја бих да се склоним на Аду – покушао сам да се убацим у комбинацију.

– Шума му је на километар од села – мртав ’ладан ме је пречуо маторац. – Ваздух је у тој области нашег дела планете изузетно чист и лековит. Чистији је од златиборског. Климатска бања!

Читав живот сам чезнуо за климатском бањом. А шума! Шума је природно место за овакве као ја. Ко луд сам без шуме и климатских услова. Од чега и због чега ја то треба да се лечим?

Одгово

амо једна земља је твоја. Само једној земљи припадаш. Све остало је туђина, сине. Тешка. Чемерна. Само о једној земљи можеш да сањаш, да говориш као о својој, родној… њој се враћаш. Ја желим овде да завршим.

Наш језик је савршенство. Њиме можеш све. Да волиш, да мрзиш, да се радујеш, да тугујеш… њиме можеш да кажеш све и више од свега. Нема језика на којем можеш да псујеш, али и да њиме милујеш, као што то можеш на нашем. Који језик има реч као што је наша љубав?