bookmate game
Стеван Сремац

Поп Ћира и поп Спира

„Поп Ћира и поп Спира“ је роман Стевана Сремца и уједно његово најпопуларније дело. Тематски је везан за војвођанску средину (пишчев родни крај), једну од три средине које је Сремац приказивао у својим књижевним делима. Сремчев шаљиви спев (који је аутор оставио у рукопису) „Бал у Елемиру“ својеврсна је најава романа о двојици попова. Прва, краћа верзија романа (само делимично сачувана) објављена је 1894. године, у листу „Будућност“, а друга, дефинитивна верзија 1898, најпре у наставцима у часопису „Бранково коло“, а потом и као засебна књига. У основи „Попа Ћире и попа Спире“ је анегдота о свађи и тучи двојице попова, коју је писцу испричао његов ујак Јован Ђорђевић. (Ова анегдота је пореклом из Бачке, и има више верзија.)
322 štampane stranice
Da li već pročitali? Kakvo je vaše mišljenje?
👍👎

Utisci

    Milisavje podelio/la utisakпрошле године

    Lepa domaća knjiga, lepo ispisan deo domaće istorije i među ljudskih odnosa.

    b8853155417je podelio/la utisakпре 3 године
    👎Možete propustiti

    U Ž A S

    Aleksandra Milica Krsticje podelio/la utisakпре 3 године
    🎯Zdrav
    😄HAHA

Citati

    Saraje citiraoпре 4 године
    Место да добије по носу, к’о што је већ неколико пута и заслужио то,
    b5599239072je citiraoпре 4 месеца
    Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату.
    b5599239072je citiraoпре 4 месеца
    Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату. Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповеци причати. А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био. Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било. Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је свакоме познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к’о човек, исприповедао, и сад не даду никако мира људима, него их дирају једнако за прождрљивост њихових крава. Али је зато и било свашта. Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене; штавише, сад још хвале место да је суво и оцедно, и да му и не треба тротоар. Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и био, и нуди и мами на уживање и дању и ноћу. Дању газе по води комшијска дечурлија и кваси турове, а и ноћу је једна лепота слушати жабе кад почну да певају. Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат. Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала. По свој прилици, ту је дочекао дубоку старост, и пошао трагом старијих својих.

    Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати, заједно са њиховим попадијама и ћеркама. Паори су били побожни људи, те држали свечаре, а попови им секли колаче, па новаца доста. Било у селу добрих момака на женидбу и лепих девојака на удају, а рогљева у селу доста баш к’о празника у години, па сваког празника или недеље на другом рогљу игра коло, па се све позаљубљивало једно у друго све 40 ушију. А најчешће се ипак скупљали и играли на рогљу код Неце бирташа, где је под јаловим дудом играло коло. Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша. Зато

Na policama za knjige

fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)