Tvrđava sa devet kula

Ja sam oličenje mešavine naroda koje nazivamo Avganistancima.

Zbog mene moja tetka ide po svadbama čak i s večeri kad je umorna ili po dubokom snegu. Pružam joj temu za razgovor i hvalisanje. Ja prodajem tepihe, tetka prodaje mene.

I kako, onda, da joj kažem da, koliko god to nerazborito zvučalo, ja volim Avganistan? Da volim što sam Avganistanac? Da želim da obnovim ono što su mnogi razrušili? Znam da za to treba mnogo vremena. Ali ja tkam tepihe. Znam kako to ide, polako, čvor za čvorom, raste šara.

Bože, možeš li da izatkaš moju sudbinu tako da budem blizu onih koji mi znače više od svega na svetu?

Amin.

Neki dedin prijatelj mu reče kako je politika, u stvari, gomila laži, a političari izuzetno maštoviti lažovi koji tu veštinu koriste ne bi li stekli novac, moć i vlast

Lica muškaraca su bila izborana kao uzorana zemlja.

Zato što ti imaš oca, a ja nemam – reče drhtavim glasom. – Svakog jutra, kad se probudiš, otac te poljubi u obraz. Svaki dan vežbaš s ocem i uvek te pušta da ga pobediš, igra se s tobom, zbija šale, sedi pored tebe kad si bolestan, budi se u pola noći ako imaš noćne more ili pričaš u snu, upozorava te ako uradiš nešto loše, ukazuje ti na greške, pokušava da ih ispravi zajedno s tobom, želi da se što više popneš na lestvici života, sve vreme je uz tebe. Ako posrneš, znaš da će te on uvek prihvatiti i podići. – Reči su tekle kao bujica. – Ko će mene podići ako posrnem? Ako se raspem kao gomila graška, ko će me ponovo sastaviti? Moram sam da se sastavim i nastavim dalje. Želim svog oca. Želim da bude tu i da me prihvati ako posrnem

Jedan dan: Svi muškarci u Avganistanu moraju da puštaju bradu.

Sutradan: Sve žene starije od dvanaest godina moraju da nose burku.

Zatim: Zabranjuje se puštanje zmajeva.

Pa onda: Niko ne sme u kući da drži golubove i ptice za borbu. Golubovi su samo za džamije i svetilišta.

I dalje: Niko i nigde u Avganistanu ne sme gledati televiziju. Uhvatimo li nekoga da gleda filmove, javno ćemo ga kazniti i zatvoriti na šest meseci.

Sledećeg dana: Svaki muškarac mora pet puta dnevno da se moli u džamiji.

Ništa nismo mogli da kažemo. Znali smo da će i umesto njih doći neki drugi te da će se i to promeniti. Ovo je, na kraju krajeva, Avganistan. Tako to ovde biva.

Kad sam stigao kući, majka je spremala večeru. Čim me je ugledala, zatrčala se i izljubila me u obraze. Ruke su joj mirisale na crni luk, i taj miris je bio nešto najbolje na svetu.

Po dolasku mudžahedina, isti taj učitelj nam je predavao iz nove knjige pod nazivom Stvaranje Adama. Tu uopšte nisu pominjani majmuni.

Učili smo da svi potičemo od Adama i Eve. Učitelj bi predavanje počinjao otprilike ovim rečima: „Ljudi vode poreklo od Adama i Eve, a Zemlja je stvorena davno pre njih. Ne dozvolite da vas šejtan zavede kao što je zaveo Adama i Evu, koji su zatim izbačeni iz raja”.

Bio sam potpuno zbunjen. – Šta bi s majmunima? I šta bi s prirodom? – pitao sam učitelja.

Seo je na ivicu katedre i neko vreme ćutao. – Majmuni i priroda su komunističko tumačenje – reče potpuno mirno, gledajući me pravo u oči, kao da oko nas ne postoji više niko. – Islamsko tumačenje glasi da je Bog stvorio i prirodu i sva živa bića. – Sad je već gledao i u ostale učenike. – Adam je otac svih ljudi – reče, ne trepnuvši.

Učitelj je govorio: „Ljudi su vrsta životinja, a životinje je stvorila priroda”.

Pitao sam: – A ko je stvorio prirodu?

– Priroda je nastala sama od sebe – odgovarao je učitelj.

Odveo nas je u kabulski zoološki vrt da nam pokaže majmune i ukaže na sličnosti sa našim licem. Nijedan majmun me nije podsetio ni na jednog mog poznanika, sve dok nisam video neke majmune iz Indije. Jedan je bio pljunuti profesor.

Sav oduševljen, otrčao sam do učitelja da mu saopštim kako je jedan majmun njegova slika i prilika.

Učitelj je stajao sa grupom đaka i još dvojicom kolega, i svi se slatko nasmejaše. Prišao mi je, snažno mi zavrnuo uvo i prosiktao: – Tako se ne razgovara sa učiteljima.

Ti dani su sada davna prošlost, kao i ratovi između kraljeva koji su se vekovima borili za vlast u našoj zemlji. Život je nekad bio spokojan i lak, ispunjen radošću, osim, možda, za Baksuza kad krenemo da ga zadirkujemo. Vreme je mirno teklo, godišnja doba se smenjivala noseći nas kroz život. Ali jedne noći, uzvici Alahu akbar odjednom ispuniše vazduh i otad ništa više nije bilo kao ranije.

Dugo mi je trebalo da shvatim netrpeljivost mnogih Avganistanaca prema Engleskoj, koja je tri puta okupirala Avganistan, i sva tri puta bila oterana kući. Skoro tri veka Engleska je koristila Avganistan kao poligon za izazivanje Rusije u vrlo prljavoj igri. Nijedna strana nije pobedila i nijedna nije marila za to koliko je Avganistanaca izginulo, niti koliko je patnji nanela našem narodu.